Tekstovi i sastavi

,,Sve na svetu želi da bude premošćeno, da se nadje druga obala,,

Mehmed pasa Sokolović, 1516. Godine kao jedan od nesrećnika danka u krvi, podigao je velelepni most od kamena.sa čak jedanaest lukova. Preko reke Drine u šarenolikom Višegradu. 

Mostovi jesu tvorevine koje traju vekovima i nose sa sobom razne  emocije i priče. Raznolike ljude koji u sebi nose pesmu, plač, sreću, tugu, jad..Preko njih prelazimo s'jedne strane na drugu.Vežu mnoge uspomenama i raznim pričama. Upravo jedan takav, bio je sagradjen u Višegradu. Možda i jedini o kome se kroz roman pisalo i kojim se sudbina ljudi kosila njime.

Sav od kamena i živih legendi koje ga veličaju. Unose u njega strasne i lepe dogadjaje koji su se bas na njemu odigrali. Počev od sazidavanja dece u stubve samog mosta do upoznavanja omladine i najlepsih životnih trenutaka.  Dve stvari u tome  su zajedničke. Plač dece od bola i tuge u samoj konstrukciji mosta do plača izazvanog srecom za nov početak zajednickog života dvoje mladih. Dakle, iz krajnosti u krajnosti..sa jedne strane na drugu. Bas kao sto je i sam most sagradjen.  Same legende koje ga opisuju unose u njega zračak života kako bi ga održale velikim i tako svestranim. Pun tajni i raznih ćudi. Ovaj most o kome nas pesnik, Ivo Andrić piše. Ima svoju veličinu i znamenje.  Zasnovan na vise delova, pak ispisan u jednu celinu. Sto nam jasno govori da je most sam po sebi preživeo mnoga desavanja. U drugu ruku, isti most, možemo porediti  sa ljudima koji mučno dele istu sudbinu. Tu je, i sagradjen je da bi nam pokazao da sve prolazi, a on ostaje kako bismo videli bar delic prošlosti ljudske sudbine koja počiva na istom. Andrić pripoveda o turskim vremenima u Bosni. Ne tako slavnim i lepim. No uglavmo hronoloski redja dogadjaje sastavljajući idealnu celinu. Bas kao sto je ljudski život. Od rodjenja do smrti.. Obasipani smo uspomenama koje su za svaku doba tog života posebne i od značaja. Na kraju, kada dah  prestane i dusan telo napusti.. U tim sekundama prisecamo se svega sto nam je život sačinjavalo. I sve ružno bude manje bitno. Tužno i jezivo je saživeti se sa tom osobom na samom raskršću života i smrti. Jedno je istina.  Možemo imati dusevni mir i nadatinse tome, raditi na istom… Jer mi smo ono sto činimo za nas. Jer mi smo ono sta smo u našim mislima. Mi smo nasa granica, i mi pomeramo te granice. 

Zasto je most glavni lik zapravo u romanu , Andrić sve vreme govori indirektno a nesnosno se svaki put vraća istom zaključku. ,,Sve je tu, most je tu.,, sudbina ljudi biva drugačija svakome. Ali most trpi, biva pregažen i bogatiji za bar jos jednu reč kad tuga iz duse progovori. Kada se dete nasmeje  dok vidi ribu u vodi. Dani, godine, decenije prolaze, a on ostaje. Noseći sa sobom stotine i hiljade drugačiji nogu, ruku, ociju, osmeha ili pak suza. Prelazeći sa jedne strane  na drugu, prolazimo i pomeramo svoje granice. Ononsto ostane iza nas služi nam da se vratimo odakle smo dosli. Jer tamo je nas dom, tamo je nase blago. Tamo smo mi i nase znamenitosti.

,,sve prolazi, ostaju mostovi,,.